IslamBosna.ba- Postoje dvije vrste zlostavljanja u zatvoru u Egiptu: mentalno i fizičko. Verbalno zlostavljanje se ne broji. Ako bih mogao birati, uvijek bih izabrao fizičko zlostavljanje, bilo šta mentalno je 100 puta gore.
To je izbor koji mi je postao blizak nakon što sam uhapšen 2013. godine dok sam bio na odmoru u Egiptu. Moje tri starije sestre i ja, svi državljani Irske, smo uhapšeni tokom protesta u Kairu. Tada sam imao 17 godina i to je bilo pred početak moje završne školske godine. Moje sestre su puštene uz kauciju, ali ja, zajedno sa 493 drugih osoba, sam optužen za ilegalne proteste i od tada sam u zatvoru čekajući masovno suđenje i suočavajući se sa mogućom smrtnom kaznom.

Svaki put kad bi me prebacili u novi zatvor dešavalo se nešto nazvano ‘zabava’. Na taj način su pokazivali ko je glavni. U većini slučajeva radi se o batinama, ali jedanput smo skinuti do gole kože, rečeno nam je da legnemo licem ka podu, a sa rukama iza leđa, i onda su počeli da skaču po našim leđima, od jednog zatvorenika do drugog.
Normalno je da vas psuju, skinu do gole kože, tuku palicama, ili stave u samicu ili ‘bunkere’. Oni također pred vašim očima muče drugog zatvorenika. Naravno nikada ne zaboravljate. Nikada.
Nakon zatvorske ‘inspekcije’, kada se vratite u svoju ćeliju možda pronađete da vam nedostaju stvari. Ukoliko vas porodice posjete i nešto od njih dobijete a da se čuvarima sviđa, slobodno zaboravite na to.
Jedanput, vraćajući se sa saslušanja na masovnom suđenju, udarili su me u leđa Kalašnjikovim i pitali odakle sam. Policajac je stavio svoj Kalašnjikov na moja prsa i kazao: “Volio bih da mogu da te izvedem van, j…i Irče, ali ne mogu”.

Tokom nedavnog štrajka glađu, ostavljen sam da umrem. Bio sam gotov. Moji zatvorski prijatelji, sa kojima dijelim ćeliju, su lupali na vrata tražeći pomoć, ali im je rečeno: “Kada umre, pokucajte”. To je samo mali djelić onoga što se dešava i onoga što mi se dešavalo.
Zbog čega su me zlostavljali? Daju dva razloga. Prvi, kažu da ne mogu kontrolisati zatvorenike osim ukoliko im ne pokažu svako malo ko je glavni. Oni kažu da su policija i vojska ti koji su žrtvovali svoje živote za Egipat tako da trebaju vladati njim. Nikome nije dozvoljen prigovor.
Kapacitet zatvora je 2.000 osoba. Trenutno se u njemu nalazi više od 6.000 zatvorenika. U većini ćelija se nalazi najmanje 30 osoba i sve su jedne veličine, 3,5 metra sa 5,5 metara. Međutim nije higijenski čisto. Kanta u kojoj dobijate hranu je kanta u kojoj nose smeće. Zatvorenici su ti koji kuhaju, oni pišaju i pljuju u hranu iz zabave.

Na vratima moje ćelije je napisano ‘vrlo opasni’ zbog zabune u zatvorskim papirima te sam trenutno izolovan. Nedostatak Sunca je kod mene prouzrokovao mnoge kožne bolesti, slabe kosti, bolesti očiju i neprestani bol.

Nastojao sam da imam dobre odnose sa čuvarima, policajcima, osobljem i zatvorenicima. Volim da ostavim dobar utisak, čak i stražarima koji su me tukli. Pojedini stražari ne razgovaraju, samo poziraju. Ali ja sam jako poznat, puno se krećem, između i unutar zatvora, i jako se trudim da ostavim dobar dojam. Kada me historija bude spominjala želim da budem poznat po dobrim uspomenama koje sam iza sebe ostavio.
U moje ‘slobodno’ vrijeme, radim sve što mogu uraditi. Učim, crtam, pjevam, dovim, smijem se, plačem, pravim planove za budućnost. Razmišljanje je ključno u zatvoru. Ono vam daje djelimičnu slobodu. Većina mojih razmišljanja vezana je za moju porodicu. Prisjećam se djetinjstva. Svakoga dana mislim o tome kako bi izgledalo da sve vidim na aerodromu. Bilo bi mi neugodno ukoliko se niko ne bi pojavio.

Nismo mrdnuli korak dalje od masovnog suđenja. Advokati i dalje govore sudiji da bismo trebali biti oslobođeni. On je namjeravao da uradi isto što i četvorica prošlih sudija i podnese ostavku, ali nacionalna sigurnost mu je rekla da niko drugi neće preuzeti slučaj, pa je nastavio sa suđenjem do kazne. Ovo je sramota imenu ‘pošteno suđenje’. To nije suđenje uopće, krše sve zakone. Trebao bih biti oslobođen. Ja se ne mogu obratiti sudiji, on mi ne postavlja nikakvo pitanje. Ne mogu razgovarati sa svojim advokatom, moj advokat ne može razgovarati sa mnom. Mojoj porodici neprestano zabranjuju ulazak u sudnicu. Potpuno se tome protivim. Nikada nisam razmišljao o tome da se osvetim kad izađem, razmišljam o odlasku i traženju pomoći, pomoći drugima.
Irska, nedostaje mi sve u vezi Irske. Kuća, porodica, prijatelji, narod, škola, izlasci, smijanje, ljubav, planinarenje, plivanje, ljubaznost. Nedostaje mi odlazak u razgledanje, obilazak Irske i irske prirode. Nedostaje mi grad i gradska buka i kako se u 9 navečer sve zatvori i kako nikoga nema na ulici. Nedostaje mi svjež zrak. TV. Kino. Ribolov. Go-karting. Kupovina. Trčanje za autobusom u Dablinu. Obrok u Chippersu. Gledanje u daljinu, najdalje što sam u ovih preko 1.000 dana vidio je manje od pola kilometra. Nedostaje mi moj krevet i moj jastuk. Nedostaju mi parkovi. Nedostaje mi jedenje kokica i kolača. Mogao bih ovako unedogled.

Jako me boli što ne mogu vidjeti svog babu, koji je star i bolestan, i svoje divne nježne sestre. Divni dani koji se ne mogu vratiti. Porodična okupljanja. Sva djeca su odrasla. Završila škole. Izgubio sam prijatelje jer nemamo kontakt. Nedostaje mi fudbal. Nedostaje mi jahanje konja. Volio bih da mogu potrčati.
Nikada nisam zamišljao da bih mogao završiti u zatvoru. Bio sam šokiran čak i kada su me držali četiri dana. Tek nakon šest mjeseci i dvojice sudija uvidio sam da se ne zezaju.
Oslobođen ili osuđen, moj slučaj nije završen. Ali nadam se da me neće osuditi. Želim kući.

Ibrahim Halava,

 rođen i odrastao u Dablinu, Irska, je imao samo 17 godina kada je zatvoren zajedno sa stotinama drugih 2013. godine u Egiptu. Sada se suočava sa potencijalnom smrtnom kaznom

IslamBosna.ba