Srpska budućnost: kreneš iz Putinovog bulevara prema Alekseju Drugom, presečeš Medvedevljevom do Gaspromove, hitro skreneš u Ulicu Ruske dume, na uglu ulica Eduarda Limonova i Vladimira Žirinovskog kreneš nizbrdo ka Lukoilovoj, potom Ulicom Romana Abramoviča uletiš u ćorsokak Hodorkovskog (za koji se hrabro izborila srpska opozicija), odatle trkom nastaviš do Staljinovog trga, preko puta Palate Putin (bivša „Albanija“), onda pravo Knez-Miškinovom do Jasne Poljane (bivši Kalemegdan)

Pišu: Petar Luković & Tomislav Marković

Sećate li se Željka Vasiljevića, državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, koji je pre tri meseca zblanuo srpsku javnost rasplodnom inicijativom da iz prijateljskog Laosa, bratskog Mjanmara i uvek dragog Tajlanda uvezemo krdo ženki za potrebe srpskog muškog roda u cilju da se Naš Muškarac umnoži, oboži i oraspoloži? Sećate li se istog Željka Vasiljevića koji je kao stalni SPS član bio jedan od vođa Garde cara Lazara – one paraumne organizacije koja je najavljivala osvajački pohod na Kosovo, ali se sve završilo na graničnom prelazu s nepriznatom državom jer okrutni policajci i surovi carinici nisu imali razumevanja za njihove plemenite patriotske ciljeve? Sećate li se Željka Vasiljevića kao predsednika nečega što se zove „Pokret veterana“ a u čijem programu je polni akcenat pristavljen uz G-tačku glede teze da se majke manuelno „stimulišu“ da više „rađaju decu“, kako bi se efikasno stalo na autoput beloj kugi u veteranskoj Srbiji?
Kad je izgedalo da je Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku, pacifikovao svog državnog sekretara metodima laoske akupunkture – Vasiljević se oteo lečenju i u ime Pokreta veterana, 24 sata posle tragične sahrane Alekseja Drugog, omamljen slovenskom tugom, Skupštini grada Beograda i skrhanom gradonačelniku Draganu Đilasu uputio pismo-inicijativu u formi ultimatuma da se u odgovarajućim telima i institucijama grada Beograda razmotri predlog i „donese odluka o davanju imena jednoj beogradskoj ulici Patrijarha Alekseja Drugog, a drugoj beogradskoj ulici grada Moskve“.

Pokret veterana dao je detaljno pravoslavno obrazloženje svog ultimatuma:

„1. Njegova svetost patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksej Drugi je svojim delovanjem trajno zadužio srpski narod u vremenu kada je bio primoran da oružanom borbom brani svoju čast, dostojanstvo i pravo na biološki opstanak.
2. Pored toga, patrijarh je dao ogroman doprinos da svetsko javno mnjenje sazna istinu o događajima na srpskom nacionalnom prostoru krajem prošlog veka.
3. Takođe je bitno uticao na međudržavne odnose između Rusije i Srbije.
4. Imajući u vidu da u Beogradu više ulica nose imena gradova, smatramo da nije potrebno davati posebno obrazloženje.“

U ovom preciznom obrazloženju ništa nije jasno:

1. Budući da je nesrećni srpski narod uvek „bio primoran da oružanom borbom brani svoju čast, dostojanstvo i pravo na biološki opstanak“, nejasno je na koji se period delovanja pokojnog Alekseja misli; da li nam je pomagao tokom Prvog, možda tokom Drugog svetskog rata, da nije svoje krstove umešao u Balkanske ratove, Prvi srpski ustanak, Dan Republike, Dan borbe za ljudska prava? Zašto Vasiljević krije kad je to A. Drugi „trajno zadužio srpski narod“? Zašto Vasiljević neće da prizna da je Aleksej D. bio krstaški saveznik Srbije tokom bombardovanja 1999. godine kad je cela Srbija očekivala crkvene podmornice na atomski pogon, milione kozaka na konjima koji jašu ka Srbiji, protivgradne rakete ili makar Trojeručicu sa tri granate u tri ruke? Zašto se stidimo tog perioda?
2. Moguće je da je Aleksej Drugi „dao ogroman doprinos da svetsko javno mnjenje sazna istinu o događajima na srpskom nacionalnom prostoru krajem prošlog veka“, ali na koji način? Da li se u to računaju njegove propovedi u ruskim crkvama kojima je prisustvovalo svetsko javno mnjenje? Da li su to poslanice upućene kolegi Pavlu koji predstavlja istureni deo svetskog javnog mnjenja? Konačno, zašto svetsko javno mnjenje nije obavešteno da ih je Aleksej D. obavestio o srpskoj istini? I zbog čega još uvek svet misli da je Srbija kriva za sve kad im je patrijarh ruski sve to lepo objasnio i dao ogroman doprinos?
3. Ovo je najmisteriozniji deo inicijative, negde na granici metafizike. Ako su i Srbija i Rusija sekularne države, kako to da svešteno lice u činu patrijarha može da utiče na međudržavne odnose, sem ako crkva nije integralni motor države, u šta je teško poverovati? Možda je Vasiljević, vođen proročkom idejom cara Lazara da su Crkva i Država dva oka u glavi, nešto pomešao u glavi s obzirom na to da je 1991. bio ranjen u zdrav razum tokom oslobađanja srpskog Vukovara (deo iz zvanične biografije)?
4. Geler u svesti Željka Vasiljevića poručuje nam: svaki glavni grad svake pravoslavne države mora imati ulicu u Beogradu. Kad već imamo Bukurešku ulicu, naselje Kijevo, hotel „Moskva“, kafanu „Ruski car“, Ulicu cara Nikolaja II i Ruski dom – sasvim je logično da imamo Moskovsku ulicu, naročito zbog toga što smo poslednjih godina, neoprezno, ne razmišljajući, Ruskoj Federaciji oduzeli ulice generala Ždanova i maršala Tolbuhina. Ovo bi bio gest iskupljenja, sa idejom da u bliskoj budućnosti sve ulice u gradskom jezgru nose ime predsednika ili premijera Putina.
Sve bi nam bilo lakše: kreneš iz Putinovog bulevara prema Alekseju Drugom, presečeš Medvedovljevom do Gaspromove, hitro skreneš u Ulicu Ruske dume, na uglu ulica Eduarda Limonova i Vladimira Žirinovskog kreneš nizbrdo ka Lukoilovoj, potom Ulicom Romana Abramoviča uletiš u ćorsokak Hodorkovskog (za koji se hrabro izborila srpska opozicija), odatle trkom nastaviš do Staljinovog trga, preko puta Palate Putin (bivša „Albanija“), onda pravo Knez-Miškinovom do Jasne Poljane (bivši Kalemegdan).
Zar nije jednostavno?

E-novine

Leave a Reply

*

captcha *