Određeni su ljudi da budu žrtvena jagnjad. Da se na njima sve slomi. Nije to ništa novo, i prije se to radilo i radi se. Sjednu ljudi i dogovore se ko će bez glave ostat’. Davno je rečeno, dvojica bez duše, jedan bez glave. Jedan od tih ljudi, određenih da plate za sve je moj brat Enes. Još jedna u beskrajnom nizu prodatih bošnjačkih žrtava. Al’ eto, njega znam lično, stoji do mene u safu, pa mi teško. Teško mi što smo takva đubrad. Teško mi što će prav-zdrav ležat’. Teško mi je i radi njegove familije. Al’ najteže mi je što smo nemoćni. I ja, i on i svi mi. Nemoćni

Piše: Sead Adžemović

Šta je zajedničko Mehmedu Spahi, Džemalu Bijediću, Aliji Izetbegoviću, Hamdiji Pozdercu, Mehmedu Alagiću i Rasimu Deliću? Pa, zajedničko im je to da su svi oni bili kurbani. Svi su bili žrtvovani od bošnjačkih političkih elita, radi „viših“ interesa. Ima ih još mnogo na ovom spisku žrtava. I novi se stalno dodaju na taj spisak. Jer, ako je išta konstanta bošnjačke politike 20. stoljeća, to je njena spremnost da žrtvuje svoje najbolje ljude. Razlog žrtvovanja je uvijek bio isti, da se zadovolje nečiji tuđi apetiti za bošnjačkom krvlju.

Spaho, Bugojno, Alžirci…
Tako je Spaho poginuo/ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima uoči Drugog svjetskog rata. On je bio žrtva prinesena tadašnjoj srpsko-hrvatskoj politici. Sporazum Cvetković-Maček o podjeli Bosne između Srbije i Hrvatske, nije mogao biti proveden bez ovog obezglavljivanja Bošnjaka. Avion Džemala Bijedića se zabio u planinu. Bijedić je smetao Srbima i morao je da ode. Hamdija i Hakija Pozderac su žrtvovali Aliju i muslimanske intelektualce u procesu ‘83. da bi se dodvorili Srbima. Samo da bi njih dvojicu nekoliko godina kasnije žrtvovao Raif Dizdarević, istim tim Srbima.
Na kraju je bošnjačka komunistička elita žrtvovala cijelu zemlju, zajedno sa dva miliona svojih sunarodnjaka. Sve je dala zvijeri preko Drine. Sve su nas u kurbane napravili. Prodali nas. Al’, eto, nisu uspjeli do kraja. Jedva smo se uspjeli odbraniti. I nekakvu vojsku napraviti. Pa, počeli i pobjeđivati. Al’ ne lezi vraže. Ne dadoše nam. Ne mere musliman, bolan, u Evropi pobjeđivat’. Pa je rat stao. Srbima se dalo pola Bosne, a Hrvatima pola od pola. Malo je nama ostalo. Al’ hajde, samo nek’ je mir. Nek’ ne puca.
I tako, radi mira nastavismo žrtvovat’ ljude. Prvi su na redu bili mudžahidi. Njih smo žrtvovali Amerikancima. Haj’ dobro, kaže, to su stranci. I one Alžirce što poslasmo u Guantanamo. Al’ dođe i do naših. Počesmo hapsit’ svoje generale. Bošnjaci su svoje generale žrtvovali opet na oltaru srpsko-hrvatskih želja za osvetom. Uvijek isto u Bosni. Ako uhapse popa, moraju i hodžu. Mislim da na svijetu ne postoji grupacija koja je imala veću smrtnost od generala Armije RBiH. Toliki je bio pritisak i progon tih ljudi da im je smrt bila izlaz. To je gorka činjenica i naša sramota.

Cement od časti i krvi muslimana
I tako se to nastavlja i dan danas. Opet neko mora plaćat’ svojom slobodom i krvlju nečiji rahatluk. Evo, sad je aktuelno Bugojno. Bugojno je bilo najveći vojni poraz HVO-a i konačni slom ideje o Herceg-Bosni. Jest, u Bugojnu se to slomilo i Hrvati to nisu zaboravili. Nije lahko prežalit’ kad ti neko uništi snove. I zato je neko morao da plati uništene hrvatske snove. Neko je morao da ide pod nož. I tako je jedna grupa Bošnjaka odlučila da žrtvuje neke ljude, da se zadovolji hrvatski apetit za osvetom. I da sebe sačuvaju. Jer to je u Bošnjaka, maltene, tradicija.
Određeni su ljudi da budu žrtvena jagnjad. Da se na njima sve slomi. Nije to ništa novo, i prije se to radilo i radi se. Sjednu ljudi i dogovore se ko će bez glave ostat’. Davno je rečeno, dvojica bez duše, jedan bez glave. Jedan od tih ljudi, određenih da plate za sve je moj brat Enes. Još jedna u beskrajnom nizu prodatih bošnjačkih žrtava. Al’ eto, njega znam lično, stoji do mene u safu, pa mi teško. Teško mi što smo takva đubrad. Teško mi što će prav-zdrav ležat’. Teško mi je i radi njegove familije. Al’ najteže mi je što smo nemoćni. I ja, i on i svi mi. Nemoćni.
Nejma, onda ,ovdje hajra. Niti će ga bit’. Jer, nejma tu matematike. Ne mereš računat ljudske glave i kalkulisat’ – ova je vrjednija, ova nije. Ovog ćemo zavalit’, da bi onaj ost’o. Nejma toga u islamu. Nema „višeg interesa“. Jedan čovjek vrijedi apsolutno isto koliko i milijarda. To je Allahova istina. I Sudnji dan je istina. Onda će se sva dunjalučka „moranja“ izvagat’. I svak’ će svoj hak tražit’. A onda nek’ se drže prodavači ljudskih kurbana.
Drugim riječima, kada šalješ ljude u Guantanamo, jer Amerika to traži, ne očekuj da ćeš ti dobro proć’. Kad svog generala u čarapama hapsiš, neće ni tebi ruže cvjetat’. Kad prodaješ svog tuđinu, taksirat će te stić’. Poslanik, a.s., je rekao: „Muslimanu je sveta čast, krv i imetak drugog muslimana“. E, grdne rane. Pa mi sve kontra. U nas je čast i krv drugog muslimana najjeftinija stvar. Čast i krv muslimana je cement s kojim se zida ova država. Ona je drži na okupu. Kad god usfali štagod Srbima il’ Hrvatima, il’ strancima, a mi muslimana pod nož.
Al’ varaju se i oni koji su prodali Enesa i druge. Varaju se da će biti sigurni. Doći će red i na njih. Jer, jednom kad pređeš tu granicu, kada jednom nekoga izdaš i prodaš, dalje nema stanke. Ode sve strmo. Onda je samo lutrija. Hoćeš li ti biti taj ili onaj do tebe. Ili komšija, prijatelj ili brat. Nema niko siguran. Kada se Pandorina kutija izdaje otvori, gotovo je. A naša je davno otvorena. I tako stojimo i čekamo, ko je sljedeći. Ko hajvani pred klanje. Niko čak ni ne bleji. Samo mukla tišina nemoći.

Novi Horizonti

Leave a Reply

*

captcha *